Natrag
Kiša, kiša i samo ta dosadna kiša! Hoću konačno pravo proljeće i sunce! – frkne nosom Bubamarac. „Samo polako. To je priroda, ne može uvijek biti onako kako ti poželiš.“ – smiruje ga Onaj smeđi. „Ali već mi je dosta, zakržljat će mi krilca budem li i dalje ovako neaktivan!“ – i dalje se bunio Bubamarac. „OK. Znaš li ti da voda život znači? Što misliš kako će nam rasti voće, povrće, cvijeće ako ne bude kiše?“ „Pa znam, ali… dosadno mi je, razumiješ? Dosadno!“. „Ajde, ne cendraj. A kad se pojavi sunce, već za dva dana ćeš piliti zašto je tako vruće.“ I dok su se njih dvojica tako prepirala, s obližnje bare čulo se veselo kreketanje i bućkanje. Opasna i Zeleni uživali su kao nikad. Skakali su s kamena i preskakivali s lopoča na lopoč, loveći jezikom kapljice kiše koje su neumorno padale. „Juhu, to je život! Kakav fantastičan vodeni park!“. Kiša je na potočiću kraj bare napravila mali vodopad. „Ajmo na rafting, Opasna!“. „Ajmo!“ Zgrabe njih dvoje komad kore od drveta, dvije triješčice i…krećemo! „Veslaj lijevo, lijevo Opasna, valjda znaš što je lij..blup..blup..blup“. „Evo, kad me ne slušaš, sad smo se prevrnuli!“. „Ha, ha, ha, da si si samo vidio facu! Zar nije zabavno? Ej, Mravac, dođeš i ti? Znaš kako je fora!“. „Ja? Nema šanse. Pa da se utopim.“
„Ma daj, nećeš se utopiti. Evo, tu ti je ljuska od oraha ko stvorena za tebe. Daj, ne vidiš kako je zabavno?“ Mravac se dugo premišljao bi-nebi. Plavi ptić ga je šćućuren u svom gnijezdu nagovarao. „Ajde, nemoj biti takav štreber! Ti se nikad ne zabavljaš, uvijek samo radiš. Daj se konačno malo opusti“. Onaj smeđi je sve to čuo i upozorio Mravca da to ne čini. „Opasno je, što ako se ljuska okrene? Utopit ćeš se, ti ne znaš plivati“. „Ma neće, voda je plitka, a i mi smo tu. Daj Mravac, nemoj uvijek biti partibrejker!“. Mravac još jednom odvagne razloge za i protiv, a onda kaže: „Ma što sad, pa moram se jednom i ja malo zabaviti i prekršiti pravila. Idem, pa kako bude!“. I uskoči on pomalo nesigurno u orahovu ljusku. Zgrabi dvije čvrste travčice i hrabro zavesla. Ticala su mu titrala od uzbuđenja. „Ekipa, pa ovo je fantastično! Da sam prije znao kako je ovo dobro…“ Opasna i Zeleni skoče na svoj splav i krenu prema Mravcu. „A sad na vodopad!“ „Vodopad? Joooj, tako hrabar ipak nisam“. „ Ma daj, čega se bojiš? Pa nećeš valjda sad pokvariti svu zabavu?“. Mravac duboko udahne i odluči : „Idem! Idem, pa makar mi ticala otpala!“
„Neće ovo biti dobro, ne mogu to ni gledati…“ – uznemireno prokomentira Smeđi.
Dok se spuštao niz vodopad, Mravac se osjećao kao najveći na svijetu. Snažno je kočio malim veslima, a nožicama se čvrsto opirao o unutrašnjost orahove ljuske. Čitav svijet bio je njegov. A onda…pljus! Malo vjetra i nemirne vode i njegov se čamac začas našao okrenut na bok. „Upomoć! Upom…blup…blup…blup…“ Nastala je opća panika. „Mravac je pod vodom! Mravac će se utopiti!“ I kad su već svi pomislili da mu nema spasa, iznenada se jureći kao tornado pojavi Bubamarac. „Brzo, uhvati se za moje nožice!“ Zadnjim naporima Mravac se uspije uhvatiti za Bubamarca, a ovaj snažno zamahne svojim krilcima i odvede ga na sigurno.
„Što sam ja govorio? Na što sam upozoravao?! Ali neee, mene nitko ne sluša!“ – sav drhteći procijedi Onaj smeđi. Nastala je tišina. Svima je srce kucalo sto na sat. „Oprosti. Bili smo glupi i nepromišljeni“ – nakon nekog vremena spuštenog pogleda prozbori Zeleni. „Da, nije pomoglo ni moje nagovaranje“ – javi se i Ptić. „Dobro, što je tu je. Glavno da je sve dobro završilo. Nadam se samo da ste danas svi naučili lekciju. I to dobro naučili“. „Jesmo“ – odgovore svi zajedno uglas.
Navečer kad su ostali već utonuli u san, Smeđi, Bubamarac i Mravac su uz šalicu toplog čaja od kadulje još malo ostali za stolom i razgovarali. „Vidiš Bubamarac, ipak ti krilca nisu zakržljala. Da nije bilo tebe i tvog brzinskog leta…uh, ne želim uopće ni pomisliti što bi bilo“. „Da, dobro su me poslužila i sreća da je sve dobro završilo. No, ajde Mravac, razvedri se malo. Prošlo je, srećom svi smo na broju i sljedeći put ćemo svi skupa biti malo pametniji, zar ne? Uostalom, barem si mi malo razbio monotoniju. Da nije bilo tebe i tvog raftinga umro bih od dosade!“. „Ha, ha, baš mi je drago zbog tebe. Ali kako god bilo, ja se vraćam svojim dobrim starim navikama. Rad, rad i samo rad. Od toga još ni jedan mrav nije stradao. I da, jedva čekam sunce, dosta mi je kiše i vode za neko vrijeme.“. E, tu se slažem s tobom. I ne brini, osjećam da nam se sunce smiješi, evo ga tu iza ugla “.
