Natrag
Stižu nam blagdani! Svi se raduju, plešu i skaču od sreće, pogotovo Zeleni žabac i Opasna. Ali odjednom se čuje: BUM! BUM! BUM! BUM! „Pa što je to?!“, pita Opasna žaba. „Mslim da su petarde“, ustvrdi Onaj smeđi. „Ne to! Samo to ne! Toga se svi Koliberi plaše!“, gotovo kroz suze reče Opasna.
„Hajde, idemo im reći da se bojimo!“, ponudi se Plavi ptić. I tako su došli do jednog dječaka koji je bacao petarde. „Hej! Molim te nemoj više bacati petarde. Mi se toga plašimo!“. „O, pa to su Koliberi! Evo, neću više“, obeća on. „Hvala ti, dječače“, bili su sretni Koliberi.
I stvarno, sada je sve bilo mirno. Dječak je održao obećanje. Naši mali prijatelji su se nastavili šaliti i družiti. Danas su se baš lijepo naspavali. Kad su se ujutro probudili, na vratima se začuje: DIN-DON! Opasna doskakuće do vrata i otvori. Bio je to onaj dječak od jučer. „Oprostite zbog petardi. Puno sam razmišljao i shvatio da stvarno nema smisla to raditi. Prvo, ružno je nekoga uznemiravati pucnjavom, sad znam da se i mnoge druge životinje toga boje. Čitao sam da neke od njih puno glasnije čuju zvukove pa im je sigurno grozno to slušati. A drugo, to je zapravo jako opasno. Nije to dječja zabava kako neki misle. Zapravo, u tome nema ništa zabavno.“
Koliberi su ga slušali bez riječi, ali s nekim ponosom u sebi jer su znali da su ga zapravo oni natjerali na razmišljanje.
„Ma ne brini, važno da si shvatio da je to loše. Dođi, želiš li čaj?“, pomirljivo kaže Mrav. „Može, hvala!“.
Zeleni odskakuće i čaj od kamilice je bio začas gotov. „O, to je moj omiljeni čaj“. Razgovarali su tako Koliberi i njihov novi prijatelj, sve dok nije došlo vrijeme da dječak pođe kući. On više nikada nije bacao petarde.
